Sveta Luce
Sitne su noćne ure u mojemu mistu. Mračno je, a tišina teška. Svitlidu neki kandelaberi i prosipju svitlost po dvorima. A čujem, čujem od nikuda da tovarčić gre.
I nju vidim, sedi zamotana u veliki rubac, pinku je pogrbljena. U ruci drži pjatić sa dva krasna oka. Čuvarica dice, lipotica, mučenica, naša miljenica…. sveta Luce.
Veleti mi je veseja dala, uvik sam se mučila ne zaspot. Ma samo da vidin kako to ona uđe kroz ključanicu i ostavi slatkariju. Kako tovarčić uđe? Ili je čeka isprid kuće? Mama mi zna i nona mi zna… i ja ću znat, a svome ditetu ću reć ća znam.
Sveta Luce čuvaj moja dva oka, da vidim svitlost po danu i mraku, da vidim dobrotu u čoviku i beštiji. I naranču mi dones, može i čikolatu. A ja ću gledot ovi život koji gre i ne staje kroz tvoje lipe mučeničke oči.
Piše: Miriam Cvitanić
